Marko Milošević

Zapratite me

Sam

Moram da se zaključam, ostanem sam.
Da konačno sa sobom popričam.
Da sve reči što sam delio do juče olako,
konačno razumem, ponovim polako.

Da pesme pevam sebi, a ne drugima.
Nazdravim bez kucanja, na stolu samo jedne caše ima.
Nasmejem se onom što je samo meni smešno.
Oprostim sebi što ja mislim da uradih pogrešno.

I gledam na sat samo kad ja hoću.
Go šetam danju, oblačim se noću.
I radim sve ono što sramota je bila vani.
Sebi se obraćam na Vi, više nikom sa onim lažnim „Poštovani“!

Rečima ćutim, pričam tišinom,
ovu samoću, lečim taštinom.
A nekad, kad kroz prozor pogledam,
da pobegne vani svojoj duši ne dam.

Konačno znam koliko dan traje.
I ma koliko ovo ludilo da potraje,
više ja, ti, niko i ništa biti isto neće.
Samo ko sebe spozna, sebe i nadživeće!