Moram da se zaključam, ostanem sam.
Da konačno sa sobom popričam.
Da sve reči što sam delio do juče olako,
konačno razumem, ponovim polako.
Da pesme pevam sebi, a ne drugima.
Nazdravim bez kucanja, na stolu samo jedne caše ima.
Nasmejem se onom što je samo meni smešno.
Oprostim sebi što ja mislim da uradih pogrešno.
I gledam na sat samo kad ja hoću.
Go šetam danju, oblačim se noću.
I radim sve ono što sramota je bila vani.
Sebi se obraćam na Vi, više nikom sa onim lažnim „Poštovani“!
Rečima ćutim, pričam tišinom,
ovu samoću, lečim taštinom.
A nekad, kad kroz prozor pogledam,
da pobegne vani svojoj duši ne dam.
Konačno znam koliko dan traje.
I ma koliko ovo ludilo da potraje,
više ja, ti, niko i ništa biti isto neće.
Samo ko sebe spozna, sebe i nadživeće!
