Nisam ti osmeh danima video.
Bore smejalice već ti nestaju sa lica.
Jesam li neku tvoju suzu prevideo?
Sad vidim, sklonila si naše slike sa polica.
Ćutiš. Ćutanjem ubijaš naš mir.
Tom samrtnom tišinom, tim svojim mirom,
unosiš u naš mir nemir.
Tišinom postavljaš mi pitanja, ćutanjem ti dajem
odgovore lažne.
Vidi, znam. I reči i ove naše suze više nisu važne.
Gledaš u mene, a ne uspevam da pogled ti uhvatim.
Više se i ne trudiš, kao što si nekad, da kako se
osećaš shvatim.
Nekako, kao da čekaš da izgovorim neku reč čarobnu,
da te spasim, prekinem tu tišinu grobnu.
Ali sve je već dugo sa nama pogrešno.
Nema naših šala, više ništa nije smešno.
I zato nek’ zvižduk neki odsvira naš KRAJ!
Bar zbogom mi reci! I ovog puta – u kraju, istraj!
