Jedan je čovek nekad sedeo i pio,
često plakao, sam, ispod bele breze.
Ljubavi se više skoro da nije sećao,
pisao neke pesme, smišljao neke teze.
Sunce, snovi, tama, naučili tu su dušu
kako se gubi, pati i kako život boli.
Ali nikada, taj čovek, ni sebi priznao nije
da je moglo drugačije, da je mogao da voli!
Odrastao sam i skoro sve shvatio,
kao što si mi pričao da tako će biti.
Oprosti mi, oče, ako išta imaš!
Tebi sam oprostio! Odoh jednu popiti!
