Tople večeri, vrele noći
Hoće li lažni poći, hoće li san doći?
Znojave majice, suva usta,
snovi, košmari, želja pusta.
Vetrovi daleki, peščane oluje,
sreća je daleko, sad samo nemir tu je.
Vazduha nema, ali grudi dišu,
svi strahovi iz mog srca traže svoju nišu.
Moje umorne alveole,
sva sećanja koja bole,
neprekidna nadanja,
neprestana stradanja.
Umorne i dalje zelene, oči moje.
Lažljive reči tuđe, a i tvoje.
Noćas samo da zažmure,
da prestanu misli da jure!
Zebnje nestaju, nestaje i stid,
ruke pretvaram u svojih očiju vid.
I više se, nikad, ne bojim mraka,
na kraju je svakom dom – od dva metra raka!
