Stihovi mi često dolaze, pesme često pišem.
Je li to lek za moju dušu, da l’ rimama patnju brišem?
Najlepše pesme i prave ljubavi tužne su.
Misli zapisujem, al’ za svakog nisu.
Ne može takvu pesmu da razume,
onaj ko nikoga osim sebe voleti ne ume.
I verujem da nekako će doći moj stih do onoga,
kome bar dan života liči na tren života moga.
I ko će za mene nekom ili u sebi reći,
da znam šta je život, i u bolu, i u sreći.
I pomisliće neko da proste su mi rime,
i neće zapamtiti moje prezime, ime.
Al’ briga me, jer i onako što u ovom času znam,
duša mi piše, sutra se ovih reči i ne sećam.
I znaj, prijatelju moj, a i ti stranče,
da svaka reč je mog života parče.
I ne znam nikada kako nekad umem
da SAM pišem nešto ovako. Veruj, SAM, kad ti se
kunem!
