Glup sam, znam. Dve gluposti najveće uvek
ponovim,
prvu – kad čuda očekujem, drugu – kad ubedim
sebe da čudo volim.
I baš sam glup kad se nekom poverim, otkrijem
tajne svoje.
Čim izgovorim, shvatim grešku. Više nema te tajne
moje.
Kako samo u društvu glup ispadnem
kad sa glupim društvom sednem.
Kako me svi pogledaju preko
na svako NE što sam im rekô.
Glup sam kad kažem da sam iz provincije,
glup što dajem, što ne razumem cicije.
I brzo shvatim da glupo sam obučen.
Glup što tugu lečim osmehom, a ne pognute glave,
utučen.
Glup sam što ženu vodim u kafanu.
Što hvalim se vrlinama, tražim pomoć za svaku
manu.
I nisam kao drugi, stvarno sam tupan.
Priznajem, pošten, pun ljubavi, Čovek sa
nadimkom – Glupan!
