Odlučio sam da ti poklonim sebe. Malo li je?
Hiljadu velikih i malih „Marka”, kao one Babuške ruske.
Sad zamisli hiljadu, ne sedam!
Svaki put kad otvoriš, čekam te isti sa još mnogo sebe
u sebi.
I kad me prepoloviš, ostajem, tu sam makar po strani.
I pomisliš da je isto, da sam isti, jer na pola već znaš
svaku šaru, boru, liniju.
A nisam.
Očekuješ ili kraj ili iznenađenje, a nema ga.
Jedino ja pod tvojim prstima manji, a više me osećaš.
Što manji postajem, meni postaješ veća.
I tako, malo po malo…
Na hiljaditom, opet ja. Okreneš se, oko sebe
i vidiš isto – mene!
