Zar je stvarna noć bez mraka?
Je l’ iko slika nebo bez oblaka?
Sunce stalno sija, a ne vidi ga uvek svako.
Život prolazi brzo, a životarenje polako.
Nije lako miševima jer mačaka svuda ima.
I teško je biti mlad, osećati samo glad.
I slavuju nije lako jer pesmu mu niko ne sluša.
Nije lako ljudima da znaju gde im je duša.
Postoji li neko, ko sudbine ljudske piše?
Kako li je onima, što ih od majki neko voli više?
I što orah padne zelen da neko bi ga jeo,
a grozd čovek bere i to tek kad je zreo?
Što neko u ratu od prvog metka gine,
a drugi kači ordenje, ponosi se njime?
Neko u samoći svoju sreću nađe,
a neko sa puno dece, nikad ne pronađe?
Zašto na prstu kamen mnogo vredi,
a neki, mnogo lepši, zauvek na dnu mora sedi?
Zamisli kad može da se plače i od sreće i od tuge.
Neko sluga bude, a neko ima sluge.
I sve što postoji ima bar dve strane.
Nečije vrline, lako postaju mane.
I kažu da Boga ne moli sila,
duša ne zna gde sutra će, al’ zna gde je juče bila!
I znaj, čoveče, nije sve crno ili belo!
Sve što je tužno, pretvori u veselo!
I gledaj sve na svetu onako kako ti želiš.
Jer istina je u tebi, ili, bar tako veliš?!
