Leptiru moj, ti jadan ne znaš šta su meseci i godine!
Najlepši si, uživaš, a minuti ti odbrojani, hrabri
gospodine!
Ej, kornjačo, dosado, vekovima kuća ista!
Tvoj dan, kô zekin minut, ne zavidim ti, zaista.
Veliki medo, lako je tako kad prespavaš hladne zime.
Izađi, junače, iz pećine tople pa po snegu nađi me!
A ti, vuče, hoćeš li ikada za fer borbu znati,
videti bele vunene zastave, prestati nemoćne ovce
klati!?
Moj lave, lako je sebe prozvati kraljem,
kad niko ti ništa ne može, ni zubima, ni maljem!
Jedino zmija lako ubije od sebe i snažnije i veće!
Otrov je to, što si manji, kraće boleće!
Ajmo sad svi vi jaki, snažni, što bi druge da
pojedete, nadživite!
Stanite! Malo mu je vremena ostalo, pogledajte ga,
tom leptiru se divite!
Jedini on zna koliko je ovaj dan vredan!
Njemu je on sve, celi život. A vaš, ubice jedne –
jadan i bedan!
