Ne prolazi, a rekli su mi da sve jednom će proći.
Sve isto. Zima navikla, bez najave dolazi, ti nećeš
doći.
Ne prolazi, a više ne znam ni šta treba da prođe.
Sneg me podseti, zaboravljena pesma, zvižduk
mašinovođe.
Sedim, klupa bez dasaka, red vožnje pratim.
Nema te, trčim u snove, tamo naš san da vratim.
Ali nema ni vozova, ni snova.
Red vožnje promenjen, svi osim mene krenuli
iznova!
I nisu to rane kao što kažu, ne boli ovo kô rana isto.
To su praznine prazne, na sebe krvavog oblačim
čisto.
Danima spiram te crvene srca fleke.
Još od našeg kraja ne priznajem kraj. Nećeš doći iz
daljine daleke!
