Star sam, izdaje me telo, misli beže.
Bolest me slama, za krevet veže.
Snagu mi daješ ti, tvoja vena puna ruka.
Osmeh mi na lice vrate naš unuk i unuka.
Ostalo mi je vremena malo, a priznao bih mnogo
toga.
Plašim se ispovesti, tad zaista kraj je grešnog života
moga.
Kašika mi je hladna, voda ima ukus metala.
Mrak je, čekam signale Božjih svetala.
A koliko je snage u meni bilo,
seti se mog mladog lika, koraka, pesme, kako se sve
orilo!
A sad nemam snage ni za molitve stih,
tužan sam sebi, star, nemoćan, tih.
I da, borili smo se uvek, ali ovaj put se za mene ne
bori!
Nema vremena za leka, nek mlađe spasavaju doktori.
Što pre odem, dostojanstvenije ću otići.
Smrt je za hrabre, od nje beže slabići!
Evo ga! Čujem tišinu, uzdasi su sve ređi.
Dobro je, srce preskače, sve bleđi sam i bleđi…
Kraj! Ne vidim vam suze, straha nema, ostanite u miru!
Kraj igrice, idemo dalje, savete vam od sada šaljem
po nekom kuriru!
