Dići ruku na sebe – zvuči strašno, ali i smelo!
Ako se iz svoje ruke ubiješ, kao da živeo nisi, neće ti držati ni opelo!
Izgleda greh je manji da ubiješ ili da poželiš da te ubiju.
I ubice i ubijeni, na kraju dobiju liturgiju!
Život si dobio, slobodnu volju od Boga da njom ga krojiš.
Ali šta ti ostaje, ako dalje ne možeš, ako se života više od smrti bojiš?
Kažu da se pokaje svako ko stavi omču oko vrata,
kad stolica se pomeri, nema nazad, nema ni kad se skoči sa trećeg sprata!
Je l’ to ponos, samoća, strah, tuga ili neki demoni?
Kažu da ubice sebe uvek slabići su, kukavice, depresiji skloni.
Je l’ zaista oko vrata pupak kasnije zameni omča,
ili posle smrti najbližih vreme je da se i njihov život okonča?
Greše kad kažu da takvi ne idu pred Boga,
pa i oni su ljudi, krojači sudbine, života svoga!
I ako gore čuje neko, nek’ sve te duše nađe ,kaže im da ovde znamo.
Da su i one na nebu, sa ostalima, tamo.
Molim vas, nek’ neki sveštenik, bar tamo, kad ovde nije smeo!
Opelo im očita, duše umiri il’ osvešta im pepeo!