Previše volim sreću da bih bio tužan.
Previše volim lepotu da pomislim da je neko ružan.
Previše volim sebe da me ne bi drugi voleli.
Previše imam rana da bi me novi ujedi zaboleli.
Previše volim ljude, zato me povrede lako.
Previše dajem sebe, al’ to mora tako.
I ne znam živeti bez nežnosti, sreće.
Ne razumem one što nikad zagrliti neće.
Previše se gušim kad bez tebe dišem.
Malo pesama čitam, previše pišem.
Previše dajem sebe nekom ko mi je stranac.
Da l’ ću tako istrošen ikada postati starac?
Ali to sam ja, hranim se svojim darom.
Koga treba kitim ljubavlju, muzičare parom.
I ne znam ni šta mi je još ostalo u džepu, u duši
ovoj.
Kad ništa ne budem imao, idem, dajem tebi život
svoj!
