Napuštam gnezdo da bih nahranio ptiče.
Gnezdu se srećan vraćam, a od tuge mi se urla, viče.
Ostavljam gnezdo, na sigurnom je.
Ptiče kad samo ostane, znam, nije.
Vraćam se gnezdu – tu mi je mesto, moje pile.
Put uvek isti, tuga, crne slutnje ga natkrile.
Vraćam se gnezdu – tu mi je mesto, moje čedo milo.
Čedo i tamo osta, sa ptićem i jedno moje krilo.
I tako od leta do zime, od gnezda do ptića,
na pola nigde gubim snagu, previše bola, pića.
Čim jedno krilo ostavim, drugo na leđa mi stane.
I čekam, čekam da prođe, odbrojavam dane!
