A razbij tu jebenu čašu iz koje piješ!
Nek pukne, ne skupljaj staklo!
Oseti dodir kad se uz mene pribiješ.
Zbog pijanih snova, koliko naših ti je promaklo?
Razbij i drugu čašu, ona više krivice nosi.
Posle nje se manje smeje, više prkosi.
Razbij i treću, iako najviše košta,
ta te uspava, niz stepenice stropošta.
Četvrtu času, pored jastuka stavi,
da seća te na zla, na patnje kad bio si mali.
I sipaj u nju svoje omiljeno piće,
nek tu bude i jutro kad sviće.
Pogledaj je, leđa joj okreni.
Svoje usne ne ostavljaj na staklu! Nek ostanu na
meni!
