Sedim u uglu kafane kao i uvek,
čuvam ledja a srce okolo dajem.
Svi ispred mene, iza niko.
Oni bi nekad i pošli, ja ostajem.
Sedim u uglu kafane kao i uvek,
gledam okolo da prepoznam nečiju tugu.
Ko da mi nisu dovoljne moje.
Još i tu da isplačem, pa kačim suze na oprugu.
Sedim u uglu kafane kao i uvek,
čuvam ledja i levi bok.
Hvalim se prošlošću koja nije za hvalu.
Zamenim deo duše za par pića i jedan obrok.
Sedim u uglu kafane kao i uvek,
mnogi bi rekli u ćošak zbijen.
A ćošak mi snagu da,
na kraju svi pijani, ja pobedom opijen.
Sedeću dovek u uglu kafane.
Moj sto je i za otpisane i za probrane.
Taj ćošak je moja pozornica, moja arena.
Tu gubim, tu dobijam, tu mi je jedino duša sa telom uparena!