Toliko me potrese tuđa nesreća.
Toliko me potrese bolest čoveka, koji se svog života i ne seća.
Ježim se od pomisli ljudskih strašnih sudbina,
kako li je majci, koja sahrani svog sina?
Kako li je bolesnom, što zbog bolesti duge, zaboravi lepo sve.
Teško li je onima što ne mogu mu pomoći, oni imaju samo želje dve.
Prva da desi se čudo, da ozdravi, koje se desiti neće.
Druga da jedva čekaju sutra, kad Bog ga uzeće.
Kome je teže? Onom sto plače, ili onom što zbog njega plaču?
Teže li je kad umireš mesecima, ili kada te bace na lomaču.
Boli li te više, zbog tudje boli, ova tvoja rana?
Dal imaš snage da izbrojiš, koliko ti je ostalo dana?
Kako je tužno kad onolika ljudska gromada,
zaboravi sve planove, kad ostane mu samo nada.
Koliko je teško kad toliko voliš život, a smrt brzu želiš.
Lako je sa nekim deliti život, ali nema tog sa kim smrt, možeš da podeliš!