Da je mene život manje mazio,
ja bih tebe bolje pazio.
Ne bih stalno sanjao, puste snove jurio,
već sa tobom ka sreći žurio.
Ne bih ljubav tražio, o vrhovima maštao,
svima osim tebi praštao.
Valjda ću shvatiti, sam kad ostarim,
šta je ljubav, kada ne voliš.
Kada te ostave, nestanu, zaborave,
kad nemaš koga svojim nazvati,
kada kose pobele i bore sene broje,
plakaću samo za nama, sve moje!
Da je neko meni dušu ranio,
možda srcu bih zabranio,
da zavoli lako, pobegne tek tako,
i ostane od tebe daleko.
Da svaku noć kuca, uz čašu koja puca,
a nikad na tvoja vrata ne pokuca!