Trepnem, ali ne prođe sve tako brzo.
Prazan sam, prazno je sve, sebe sam zamrz’o.
Trepnem opet, ali isto je sve već dugo.
Zaledi se više i ti, moja tugo!
Neko mi je rekao da osmeh leči boli,
da ako sebe voliš i drugi te voli.
Ali nema više snage ni za osmeh, ni za lek.
Zaledio sam sve, utrnula mi je duša dovek.
I probao sam da nađem do sreće put.
Palio sveće, polivali me vodom, krstio se triput.
Ali nije sreća u vodi i parafinu.
Ma nije istina ni u čoveku, ni u vinu!
Moja je sreća da sam osetio sve boli,
da sam doživeo da me neko mrzi, Bog zavoli.
Moj je uspeh u svim mojim ranama.
U pobedi mojih vrlina nad mojim manama.
I neka je cena da sve sad stane.
Da sve ovo moje ostavim da ostane.
I neka moje oko nikad ne trepne više!
Ne čita se lepa reč jako, ljubav se izgovara tiše…
