Smrti se boji onaj kome je život lep.
Slikar se plaši da ne ostane slep.
Al’ naučio je i slep slikati i gluv je note znao,
prvi je na zidovima muzeja, drugi je Ode komponovao.
Neki se boje da umru zbog svog samoživog ega,
A nekima je samo žao da ostave nekog svojega.
Neko prazan jedva čeka da ode.
Imaš i one što im je svejedno, u pravom smislu reči, izrode.
Mnogi bi da biraju, kako bi kod Boga,
Čuli da je od srca lakše, pa ne idu kod kardiologa.
A mnogi sa teških bolesti plaše i boje,
da ne muče sebe, da ne muče svoje.
I onda svako svoje strategije pravi,
neko maraton trči, neko se u mesu i piću davi.
Al’ kako samo ne kapiraju,
da svoje sudnje dane ljudi ne biraju.
Svako ko se rodio taj mora i mreti.
Koliko samo puta smrt svima zapreti.
Neko ode, saplete se na kamen mali.
A neko preživi čak i kad se sve oko njega upali.
Zato živi do kad treba,
ne boji se ni zemlje, ni neba.
Jer ako je vreme, nebesko te carstvo čeka.
Nikad se nije rodio, ko živeo je i živece doveka!