Koliko mi puta fale za stih neke reči.
Koliko puta ne znam, ko mi je od koga preči.
Često mi vreme stane, a sat i dalje kuca.
Usne suve, uvek željne poljupca.
U životu mi je falilo impulsivno stpljenje.
Želim neki svoj mir, u tom miru javno mnjenje!
Malo mi je novca, u dzepovima punim.
Želim da me niko ne razume, a smatra čovekom umnim.
Nedostajao mi je uvek neko, a sam nikada nisam bio.
Za malo pažnje molio, dok sam danima besedio.
Na klaviru dirka manje, na gitari fali žica.
Svega malo..spavanje mi je postalo dokolica.
A šta je malo, mnogo, ili više?
Ta mera ne postoji, to nigde ne piše.
A kako mere nema, onda sam nadji za sebe meru.
Dovoljno je istina. Više, želja. A za najviše moraš imati veru!